Знаменити споменици 3

СПОМЕНИК ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ЛАЗАРЕВИЋУ
Аутор: НЕБОЈША МИТРИЋ

Налази се на Горњем граду, бронза 220 цм.
Подигнут 1982. као поклон аутора Београду, поводом 30. годишњице уметничког рада.

ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ
(1377-1427), српски владар

Први је од Београда направио престоницу свих српских земаља од Саве и Дунава до Јадранског мора. Постао је кнез у својој дванаестој години, после погибије кнеза Лазара, његовог оца, у Косовској бици 1389. године. Поред мајке, кнегиње Милице, стекао је лепо образовање, припремио се озбиљно и за војничку и за дипломатску каријеру. Прекаљен у главним оновременим биткама (Ровине 1395, Никопоље 1396, Ангора 1402), увек на страни султана Бајазита, осамосталио се пошто је задобио његово поверење и приколонио се Угарској. И као што је за услуге Бајазиту добио Пећ и Приштину, тако је од Мађара на поклон добио Мачву и Београд, а захваљујући пријатељству са византијским царем Манојлом II упознао је све владаре Средње Европе. Прихватио је њихов начин управе, а подстицање градитељства и уметности преузео је од својих предака. Заузимао је висок ранг међу европским витезовима. Био је међу најугледнијим од двадесетчетворице ритера Змајевог реда.

На свом двору у Београду држао је сликаре и архитекте, прихватао најпознатије писце из Грчке (песника Андонија Рафаила) и Бугарске (Григорија Цамблака и Константина Филозофа). У новоподигнутом манастиру Ресави (данас Манасија) основао надалеко славну школу преписивања и тумачења грчких текстова, од писаца добио сумарне хронике из националне и светске историје. И сам је писао, па свака његова повеља садржи и увод са лако препознатљивим деспотовим стилом. Написао је "Похвално слово кнез Лазару", "Натпис на мраморном стубу на Косову" и песму "Слово љубве", која ће у нашој средњовековној књижевности остат пример високо однегованог стила, надахнуте и оригиналне поезије. Овом владару приписује се и наш превод грчког дела "О будућим временима", значајне алегоријске поеме о злу. Један од најобразованијих људи свога доба, био је у ствари представник српске ренесансе. То се најбоље види из обимног дела Константина Филозофа "Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина деспота Стефана", дело у којем се владар не слави као светац, већ као мудри дипломата, храбри ратник и талентовани песник, истински љубитељ уметности.

СПОМЕНИК КАРАЂОРЂУ
Аутор: СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ

На платоу испред зграде Народне библиотеке Србије у Небојшиној улици.
Бронза 320 цм. Подигнут 1979.

ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ
(Вишевац код Раче Крагујевачке, 1768 - Радовање код Смедеревске Паланке, 1817), вођа Првог српског устанка.

Турци су га звали Карађорђе - Црни Ђорђе. Био је чобанин у Шумадији, па сеоски трговац стоком. Младост је провео одупирући се турском насиљу, најпре као хајдук, а касније као храбар ратник у чети добровољаца (фрајкора) капетана Радића Петровића у аустријско-турском рату 1788-1791.

По повратку јаничара у Београд отишао је у хајдуке и са виђеним људима почео да припрема отпор већих размера. Измакао је сечи кнезова и на збору у Орашцу, почетком фебруара 1804. године, изабран је за вођу устанка. Повезао је устаничку Србију са Аустријом и Русијом и ступио у сукоб са званичном Турском.

Руководио је битком на Мишару и борбама за ослобођење Београда 1806. После самог устанка, 1813. године, прешао је у Аустрију, а затим у Русију. Поново се вратио у Србију јуна 1817. године, али је у зору, 25. јула, убијен по налогу кнеза Милоша Обреновића. Одсечена му је глава и послата султану као доказ Милошеве верности.

СПОМЕНИК КНЕЗУ МИХАИЛУ ОБРЕНОВИЋУ
Аутор: ЕНРИКО ПАЦИ

На Тргу Републике, поред улице која носи његово име, бронза.
Подигнут 1882.

МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ
(Крагујевац, 1823 - Београд, 1868), кнез Србије

Син кнеза Милоша и кнегиње Љубице, први пут је био на власти после смрти старијег брата Милана (умро 1839). Султан га је потврдио као изабраног, а не и наследног кнеза. Августа 1842. Тома Вучић је подигао буну и натерао га да напусти Србију, а на престо је дошао Александар Карађорђевић. Ван земље је провео шест година и у то време сарађивао је и помагао многе Србе који су се бавили књижевношћу (Вук Караџић, Ђура Даничић, Бранко Радичевић и други). Кад се Милош вратио у Србију 1858. године, с њим је дошао и Михаило и преузео врховну команду над војском. По смрти кнеза Милоша ступио је поново на престо 1860. На Преображенској Народној скупштини 1861. извршио је измене у државном уређењу: ограничио је надлежност Савета за законодавне послове и укинуо независност саветника; министри су били одговорни само Кнезу; укинуо је слободу штампе; Народна скупштина постала је само саветодавни орган.

Посебну пажњу обратио је организовању војске и 1861. установио Народну војску (око 50.000 људи), снабдео је модерним наоружањем и Србију учинио најјачом војном силом на Балкану. Циљ му је био коначно ослобођење Србије од Турака. Искористио је бомбардовање Београда (1862) које су извршили Турци, па их је после дужих преговора присилио да уклоне своје гарнизоне из Београда и других српских градова (1867). Рачунајући на рат с Турцима склапао је савезе и споразуме с балканским државама - Црном Гором, Грчком, Бугарском и Румунијом. Када је већ окончао припреме за рат, убијен је током шетње у Кошутњаку 1868.